Istorija mode

Među novinama koje su izlazile u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, modnom tematikom isticao se Mali žurnal. U ovom listu, 7. januara 1896. godine, objavljena je priča Biserni tepeluk. Iza naizgled tradicionalnog naslova krije se, kako uredništvo kaže, ni manje ni više nego kriminalna pripovetka u kojoj skromni telegrafista po imenu Dragi proneverava državni novac i završava u zatvoru, i to da bi svojoj ženi kupio biserni tepeluk. Bračni par prethodno vodi sledeći dijalog: 

– „Ta kupiću ti baš jedan dijamantski prsten od sto dinara, ali onda moramo da štedimo ako mislimo da u dug ne zapadnemo“.

– „Ali ja neću prsten, ja hoću tepeluk kao u advokatice“. – „Jest dušo ali ja sam telegrafista, pa ne mogu lako da izdam 60 dukata za tepeluk. Advokatu jedna obična parnica donese po toliko, ako ne i više. Lako je njima. Stoga zadovolji se ti sa prstenom, a, osim burme, imaš i minđuše i kolie. Nisi ti baš šuta kao ovca“ – šalio se dalje Dragi.

Posle male pauze ona protre i ciknu: „I nisam ovca… ja ja hoću tepeluk, pa ma se pucalo, grmelo, razumeš“?

Sadržaj ove priče i njena pojava u Malom žurnalu svedoče o modnom i simboličnom značaju koji je kapa zvana biserni tepeluk imala u odevanju srpskih žena u prošlosti. Francuski slavista Luj Leže (Louis Léger) beleži 1873. godine da je u Srbiji video osobe koje su na tepeluku nosile bisere u vrednosti od sto dukata, kao i da je tepeluk prelazio iz garderobe majke u devojačku spremu kćerke kao vredno porodično nasleđe.

Biserni tepeluk pojavljuje se u ženskom odevanju u Srbiji tokom 19. veka kao deo nacionalnog kostima, koji je, posle 1830. godine i sticanja autonomije, spontano nastao selekcijom i modifikacijom elemenata nekadašnjeg osmansko-balkanskog odevnog inventara. Tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, žene su uz nacionalni kostim na glavi nosile plitak crveni fes sa dugom kićankom od svilenih, zlatnih ili srebrnih metalnih niti, koja je padala preko desnog uva. Umesto kićanke, fes je mogao da bude ukrašen i niskom novca koja se u vidu spirale savijala na kružnom komadu tkanine, ili okruglom metalnom pločicom, često srebrnom, pozlaćenom ili filigranskom, sa motivima u duhu lokalnih umetničkih shvatanja. Ovaj ukras takođe je označavan nazivom tepeluk, dok je u skromnijoj varijanti fes ukrašavan i terzijskim vezom. 

Od sredine 19. veka, obavezan deo nacionalnog kostima postaje biserni tepeluk, plitka kapa od crvene čoje, slčna fesu i izvezena biserima aranžiranim u vidu kupa, pri čemu su manje kupe raspoređene u koncentričnim krugovima oko veće, središnje kupe. Oko tepeluka, kao i oko fesa, obmotavane su pletenice i bareš – uvijena marama ili traka, pravljena od jednobojne ili dezenirane tkanine. Pletenice i bareš u početku su ukrašavani novcem i nakitom poput brilijantskih broševa i prstenja. Uz biserni tepeluk devojke su kao bareš nosile jednostavnu somotsku ili svilenu traku, a udate žene somotsku traku ukrašenu cvetnim motivima izvednim u tehnici veza biserima. 

Moderan brilijantski nakit u obliku cvetova i cvetnih grana, koji se uvozio iz Evrope, do kraja pete decenije 19. veka u velikoj meri potiskuje nakit od novca, čija se upotreba nadovezivala na osmansko-balkansku tradiciju. Ovaj nakit posebno se isticao kao deo oglavlja bogatog nacionalnog kostima kneginje Perside Karađorđević. Velike i skupocene brilijantske grane, koje su krasile kneginjin bareš, podsećale su savremenike na brilijantsku dijademu. Pod uticajem evropskih običaja i mode, u poslednjim decenijama 19. veka pojavljuje se i crni tepeluk, sa kupama izvezenim crnim perlicama. Uz ostale odevne elemente odgovarajuće boje, ovaj tepeluk je tokom perioda žalosti nošen bez nakita, sa jednostavnim crnim barešom.

Zajedno sa libadetom – kratkim, srpeda otvorenim žaketom sa širokim rukavima, biserni tepeluk se dugo, čak i tokom prve polovine 20. veka, zadržao u građanskoj samoprezentaciji kao deo nacionalnog kostima. Nošen u kombinaciji sa evropskom odećom, ovaj modni detalj imao je važnu ulogu u vizuelizaciji društvenog statusa i nacionalnog identiteta.