Leto, umetnost i moda
Već dugo vremena leto predstavlja inspiraciju ne samo za modne kreatore, već i za druge vizuelne umetnike, dok sunčani, topli i dugi letnji dani od nas zahtevaju ozbiljne modne pripreme, bez obzira na to da li ih provodimo na poslu ili na odmoru. Pažljivo odabrana, praktična i kvalitetna letnja odeća, učiniće da prilikom brojnih i raznovrsnih letnjih aktivnosti budemo elegantni i u trendu, ali i da se osećamo prijatno, samouvereno i udobno. Kao sezona putovanja, istraživanja i novih iskustava, leto predstavlja lep povod da se osvrnemo na neke od kultnih predstava ovog godišnjeg doba u umetnosti, koje ukazuju na značaj mode u životu čoveka modernog doba. U svom eseju Slikar modernog života, objavljenom u listu Figaro 1863. godine, pesnik i umetnički kritičar Šarl Bodler (Charles Baudelaire) izneo je stav da je moda važan izraz modernosti, zamerajući savremenim umetnicima da svoje likove odevaju u odeću prošlosti. Džejms Tiso (James Tissot), slikar, ilustrator i karikaturista, poznat po realističnim portretima i žanr scenama, jedan je od umetnika na koje je uticao Bodler. Kao sin trgovca tekstilom i modiskinje, Tiso je još tokom odrastanja razvio osećaj za detalje odeće, kojima je posvetio posebnu pažnju. Poznato je da je ovaj umetnik u ateljeu imao bogat asortiman haljina u kojima je slikao svoje modele, kao i da je istu haljinu prikazivao više puta. Jedan od prepoznatljivih odevnih predmeta na Tisoovim slikama je bela letnja haljina za popodne od muslina, ukrašena karnerima i žutim mašnama, u skladu sa modom 1870-ih godina. U kompozicijama Leto (1876), Oficir i dame na palubi ratnog broda Kalkuta (oko 1876) i Proleće (oko 1878), ovu haljinu prate odgovarajući modni detalji kao što su šešir, suncobran ili lepeza. U drugoj polovini 19. veka, impresionistički pokret u umetnosti slavi lepotu trenutka i svakodnevnog života. Kao tema u delima impresionista često se javljaju leto i moda. Klod Mone (Claude Monet) naslikao je nekoliko letnjih žanr-scena koje su poznate pod nazivom Žena s suncobranom. Jedna od njih je Žena s suncobranom – gospođa Mone sa sinom (1875), koja je naslikana u Aržanteju (Argenteuil). Na slici je prikazana Moneova prva žena Kamij (Camille), u šetnji sa njihovim sinom Žanom (Jean) po vetrovitom letnjem danu. Pored bele letnje haljine, Kamij nosi šešir sa velom koji se vijori na vetru i otvoreni zeleni suncobran, uobičajeni modni detalj za to vreme. Po uzoru na Monea, motiv otvorenog suncobrana javiće se nešto kasnije i u slikarstvu Džona Singera Sardženta (John Singer Sargent), portretiste koji je koristio odeću kao moćnu alatku za izražavanje ličnosti i identiteta u vizuelnoj umetnosti. Na čuvenoj slici Doručak veslača (1880–1881), Pjer Ogist Renoar (Pierre-Auguste Renoir) prikazao je grupu svojih prijatelja, pripadnika pariskog mondenskog društva. Važan deo ove scene, smeštene na obalu Sene, na terasu restorana Mezon Furnez (Maison Fournaise) u blizini Pariza, čini najrazličitija muška i ženska, formalna i neformalna odeća: klasična muška odela sa cilindrom i polucilindrom, sportska odeća sa slamnatim šeširom, kao i moderna ženska odeća – haljine sa karnerima i čipkom uz koje su nošeni maštoviti šeširi ukrašeni cvećem i trakama. Među ličnostima prikazanim na slici nalazi se i Alin Šarigo (Aline Charigot), krojačica, Renoarov model i buduća supruga, koja u donjem levom uglu sedi za stolom sa svojim psom. Pored Renoarovog Doručka veslača, jedna od najpopularnijih predstava leta i mode u umetnosti je slika Žorža Seraa (Georges Seurat) Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat (1884). Ova neoimpresionistička slika, rađena je u tehnici poentilizma, koja podrazumeva nanošenje boja na slikarsku površinu kratkim potezima (tačkama), da bi se u oku posmatrača stvorila iluzija celovitosti forme. Među odećom različitih slojeva pariskog društva, u parku na ostrvu Grand Žat, posebnu pažnju privlači ženska odeća iz perioda mode turnira, koji je trajao tokom 1870-ih i 1880-ih godina. Upadljive siluete turnira, podupirača koji su širili suknju u zadnjem delu, daju kompleksnoj Seraovoj slici kvalitet zanimljivog modnog svedočanstva. Džejms Tiso, Leto, 1876; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Tejt Britanija Džejms Tiso, Proleće, 1878; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo Klod Mone, Žena s suncobranom – gospođa Mone sa sinom, 1875; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu Pjer Ogist Renoar, Doručak veslača, 1880–1881; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Zbirka Filips Žorž Sera, Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat, 1884; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Institut umetnosti u Čikagu
Stil za medalju: kratka istorija olimpijske mode
Od 26. jula do 11. avgusta 2024. godine, Pariz, jedna od svetskih prestonica mode, umetnosti i stila, naći će se po treći put u ulozi domaćina Olimpijskih igara. Važan deo vizuelnog identiteta ove velike međunarodne sportske manifestacije, koja, uz sportiste i publiku, okuplja brojno osoblje, zvaničnike i medijske ekipe, čine prepoznatljive olimpijske uniforme. Pored svoje primarne funkcije, da obezbede udobnost, pokretljivost i zaštitu, ove uniforme služe i kao sredstvo vizuelne komunikacije, tako što označavaju ne samo nacionalni identiet, već i uloge različitih učesnika u protokolarnom i takmičarskom delu igara. Takođe, one odražavaju aktuelne trendove u industriji sportske odeće, moralne kodekse vremena, budžetska ograničenja i različite strategije nacionalnog brendiranja. Na ranim Olimpijskim igrama, učesnici su nosili sopstvenu sportsku opremu i odeću, zbog čega je, radi lakše identifikacije, uvedena odeća određene boje i oznake poput bedževa ili traka za ruku. Razvoj ceremonijala direktno je uticao na razvoj dizajna olimpijskih uniformi. Na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu 1908, prvi put je održana Parada nacija, defile nacionalnih timova, koji je postao jedna od najprepoznatljivijih olimpijskih tradicija. Na Paradi nacija u Parizu 1924. godine, brojni učesnici pojavili su se u nacionalnim uniformama, što je doprinelo vizuelnoj dinamici ovog događaja, koji je u međuvremenu postao svojevrsni vizuelni i modni spektakl. Sa jačanjem medijskog uticaja posle Drugog svetskog rata, različiti autori počinju da ispisuju istoriju olimpijske mode. Jedan od njih je francuski modni kreator Andre Kurež (André Courrèges), koji je dizajnirao uniforme za osoblje Olimpijskih igara u Minhenu 1972. Da bi se distancirali od Olimpijskih igara u Berlinu 1936, koje su održane pod senkom nacističkog režima, organizatori su želeli da događaju u Minhenu daju opušten i neformalan karakter. Njihov zahtev je bio da uniforme budu inspirisane bavarskim folklorom i safari stilom, dok je definisana paleta boja obuhvatala svetlo plavu, zelenu, boju lavande, narandžastu i srebrno sivu. Imajući u vidu ove smernice, Kurež je dizajnirao praktičnu odeću koja je uključivala kombinezone, bejzbol kape, mini suknje i žakete. Ova odeća zapamćena je i po tome što ju je, kao hostesa u Minhenu, nosila buduća švedska kraljica Silvija, koja je tom prilikom upoznala svog supruga, tadašnjeg prestolonaslednika i sadašnjeg švedskog kralja Karla XVI Gustafa. Među dizajnerima olimpijskih uniformi vremenom su se našla imena poput Ralfa Lorena (Ralph Lauren), Đorđa Armanija (Giorgio Armani), Isija Mijakea (Issey Miyake) i Kristijana Lubotena (Christian Louboutin). Za Olimpijske igre u Londonu 2012, Stela Makartni (Stella McCartney) dizajnirala je kompletnu olimpijsku kolekciju za tim Velike Britanije. Tom prilikom izjavila je da su takmičarske uniforme za nju predstavljale veći izazov od ceremonijalnih. Motiv dekonstruisane zastave Ujedinjenog Kraljevstva (Union Jack), koji je 2012. godine upotrebila Makartni, bio je kritikovan kao previše plav. Zbog toga je za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. odabrala heraldički dizajn s floralnim amblemima četiri britanske nacije, devizom na latinskom jeziku Ivncti in vno (Spojeni u jedno) i logom GB. Uz udobnost i praktičnost, olimpijske uniforme Stele Makartni karakterišu smeli grafički printovi, boje i inspriacija britanskim nasleđem. Predstavljanja olimpijskih uniformi timova zemalja učesnica tradicionalno privlače pažnju u nedeljama koje prethode otvaranju Olimpijskih igara. Na Olimpijskim igrama u Parizu 2024, tim Francuske pojaviće se na Paradi nacija u uniformama brenda Berluti. Dizajn ovih tamnoplavih odela, modernih verzija smokinga, otelovljuje eleganciju i sofisticiranost kao sinonime za stil zemlje domaćina. Srpski olimpijci braniće u Parizu nacionalne boje u uniformama brenda PEAK. Dizajn olimpijske kolekcije Tima Srbije baziran je na bojama nacionalne zastave – crvenoj, plavoj i beloj, ali i na simbolima, među kojima se ističe krst kao univerzalni simbol vere, nade, ljubavi i pobede. Poster za takmičenja u mačevanju na Svetskoj izložbi i Olimpijskim igrama u Parizu 1900; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo Nacionalni plivački tim SAD na Olimpijskim igrama u Parizu 1924; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo Odeća volontera na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972; foto: Vikimedijina ostava / CC BY 1.0 / korisnik: H-stt Parada nacija na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu 2012; foto: Vikimedijina ostava / CC BY 2.0 / Department for Culture, Media and Sport Sportisti iz Srbije na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Vankuveru 2010; foto: Vikimedijina ostava / CC BY 2.0 / Jude Freeman
Moda, identitet i kultura življenja u Beogradu u 19. i početkom 20. veka: posela, sport, rekreacija i izleti
Tokom 19. veka, intenzivno se razvijao društveni život u Beogradu. Popularan vid društvenog okupljanja bila su ženska posela, koja su se održavala još od kraja tridesetih godina. Prva posela organizovale su Marija Milutinović, zvana Maca Punktatorka, žena pesnika Sime Milutinovića – Sarajlije, a potom i Anka Konstantinović, ćerka Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Na poselima se raspravljalo o različitim ženskim temama, među kojima je važno mesto zauzimala moda. Takođe, okupljene žene su se upoznavale sa evropskom kulturom, savetovale kako da vaspitavaju decu ili urede kuću, a pretresali su se i različiti dnevni događaji. Krajem 19. i početkom 20. veka ovakva okupljanja postala su poznata kao žurevi. Ovaj naziv potiče od francuskog termina žur-fiks (jour fixe), koji je označavao utvrđen dan u nedelji kada je domaćica dočekivala svoje prijateljice. Nezaobilazan deo života Beograđana postale su i različite sportske aktivnosti. Na gradskim ulicama, posebno na Šetalištu u ulici Kneza Miloša, mogli su se videti muškarci i žene koji su rekreativno jahali. Među prvim ženama koje su se bavile ovim sportom bile su ćerke kneza Aleksandra Karađorđevića. Jahale su na ženskim sedlima, sa polucilindrima na glavi i u čizmama. Prve konjičke trke u Beogradu organizovao je 1863. godine knez Mihailo Obrenović, koji je i sam bio odličan jahač i veliki ljubitelj konjičkog sporta. U Beogradu se takođe razvijaju mačevanje i streljaštvo, kao i gimnastika i borilački sportovi. Mačevalačko društvo Srpski mač, osnovano je 1897. godine, da bi 1906. godine bio osnovan i istoimeni fudbalski klub. Fudbalski klub Soko osnovan je 1903, a BSK (Beogradski sportski klub) 1911. godine, dok je Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje osnovao još 1857. godine slikar Steva Todorović. U poslednjim decenijama 19. veka pojavljuju se rekreativni sportovi kao što su biciklizam, klizanje, tenis i plivanje. Prvo srpsko velosipedsko društvo osnovano je 1884. godine. Ovo društvo imalo je i svoje klizalište koje se nalazilo na mestu današnjeg Doma vojske. Izveštač lista Politika zapazio je u januaru 1905. godine na klizalištu Prvog srpskog velosipedskog društva da muški i ženski klizači nisu odeveni onako, kako bi trebalo da bude, preporučujući kao odeću za klizanje velosipedsko odelo za muškarce, a za žene što kraću suknju jer to nije nikakva sramota pošto u Americi i Engleskoj dame već i na ulici nose takve suknje, pa im se niko ne smeje. Tokom letnjih meseci, izleti su bili važan gradskog života. Imućniji građani privremeno su se selili u svoje letnjikovce u Topčideru, putovali u neko letovalište ili banju, dok su izleti u okolinu grada bili prijatna letnja razonoda, dosutpna širim slojevima stanovništva. Popularna izletišta u okolini Beograda bila su Topčider i Košutnjak. Austrougarski putopisac Feliks Kanic zabeležio je da su, naročito nedeljom i praznikom, /…/ senovite staze, koje vode od železničke stanice i ka restoranima, pokrivene gomilama razdraganih ljudi, kao i da se svet najradije zaustavlja u šumovitom kutku oko Hajdučke česme. Izleti su bili prilika ne samo za odmor od svakodnevnih obaveza, već i za ležernije odevanje, prilagođeno aktivnostima na otvorenom. Na grupnoj fotografiji izletnika u okolini Beograda, iz zbirke Muzeja primenjene umetnosti, koju je oko 1900. godine snimio poznati fotograf Milan Jovanović, dokumentovan je bogat asortiman različitih muških i ženskih šešira. Dok žene, u skladu s modom toga vremena, nose upadljive i ukrašene šešire, na glavama muškaraca možemo videti gotovo sve tipove muškog oglavlja karakteristične za 19. i početak 20. veka: fes, cilindar, polucilindar, homburg, fedoru, žirado i kape koje su nošene kao deo uniforme. Iako je pravnik i političar Dimitrije Marinković u svojim uspomenama zabeležio da sredinom 19. veka fes nikom nije kao nešto neobično padalo u oči, dok su muški šeširi u ono vreme, a i docnije, bili vrlo retki, do početka 20. veka šešir je postao nezaobilazan detalj u muškom odevanju.* *Posebnu zahvalnost na ustupljenim fotografijama, koje svedoče o nekadašnjem životu u Beogradu, dugujemo Milošu Jurišiću. Manje poznate reči: Klizalište Prvog srpskog velosipedskog društva, prva decenija 20. veka; foto: kolekcija Miloša Jurišića Biciklista, prva decenija 20. veka; foto: kolekcija Miloša Jurišića Izletnici u Košutnjaku, Beograd, 1913; foto: kolekcija Miloša Jurišića Izletnici na jezeru u Kijevu, Beograd, 1909; foto: kolekcija Miloša Jurišića Milan Jovanović, Grupni portret izletnika, Beograd, oko 1900; foto: Wikimedia Commons / CC BY-SA 3.0 RS DEED / Muzej primenjene umetnosti u Beogradu / user: Gmihail
Kako je ženska tašna postala važan modni detalj?
Od najranijih vremena, tašne su bile koristan dodatak odeći koji su nosili i muškarci i žene. Nastanku moderne tašne kroz istoriju je prethodio niz različitih tipova, od srednjovekovnih tašnica nošenih na pojasu, preko džepova 18. veka, tašnica za nošenje knjiga i pribora za ručni rad, kao i tašnica za sitan novac. Na razvoj tašne kakvu nosimo danas uticala je u velikoj meri emancipacija žena krajem 19. i početkom 20. veka. Povećana mobilnost žena i njihovo značajnije učešće u poslovnom svetu doveli su do nastanka različitih tipova tašni, od putnih i poslovnih, do ručnih tašni za dan i elegantnih tašni za veče. Važan deo istorije tašne čini njen sadržaj, koji se vremenom menjao. U tašnama su se do danas zadržali novac, šminka i maramice, dok je pribor za ručni rad nestao zajedno sa nestankom ove aktivnosti iz društvenog života žena. Vremenom su u tašne stizali novi predmeti: metalnim i papirnim novčanicama pridružile su se kreditne kartice, asortiman šminke se vremenom povećavao, a platnene maramice, ručno ukrašene vezom, zamenila su su pakovanja potrošnih papirnih maramica. Nekadašnje mesto pribora za ručni rad zauzeli su različiti elektronski uređaji poput mobilnih telefona i tableta, dok su cigarete, koje su ušle u ženske tašne 1920-ih godina kao izraz borbe za jednakost, ponovo izbačene iz njih tokom poslednjih decenija, u skladu sa aktuelnim trendovima zdravog života. Za razliku od cipela, koje vremenom poprimaju oblik stopala osobe koja ih nosi, tašna postaje projekcija ličnosti načinom na koji se koristi. Tako psihoanalitičar Adam Filips (Adam Phillips) primećuje da ono što govorimo kada pričamo o tašnama – posebno kada ih razmatramo sa istorijskog ili estetskog stanovišta – može da zamagli njihovu intimnu dimenziju[U1] . Modna novinarka Ana Džonson (Anna Johnson) tašnu vidi kao intimnu ekstenziju tela[U2] , kućicu za život u pokretu [U3] ili prenosivi budoar prepun ruževa za usne i šnala za kosu[U4] , dok kustoskinja Кler Vilkoks (Claire Wilcox) ističe dualnu funkciju tašne, koja istovremeno i prikazuje i skriva, uspevajući da budei javna i privatna. Tašna je stoga jedini modni predmet kod koga su jednako važne i spoljašnjost i unutrašnjost. Svako od nas je sigurno bar nekoliko puta, pošto je detaljno pregledao unutrašnjost tašne koja mu se na prvi pogled dopala, odustao od kupovine zaključivši da ona ipak nije mesto na koje može adekvatno da smesti prenosivi deo svoga ličnog sveta. Ženska ručna tašna razvija se u poslednjoj trećini 19. veka iz kožnih putnih torbi sa ručkom, metalnim kopčama i unutrašnjim pregradama. Ručne tašne od kože postaju obavezan modni detalj koji žene nose van kuće, uz dnevnu odeću – dugačke žakete, suknje i velike šešire. Кrajem 19. i početkom 20. veka, moderni su i različiti tipovi večernjih tašni. Među njima su tašne sa učkurom, u obliku vrećice, koje su često izrađivane od istog materijala kao odgovarajuća večernja haljina. U to vreme nošene su i kompaktne tašne od srebra, ukrašene graviranim ornamentima, i kožne tašnce za pozorišni dvogled. Bez obzira na njihove male dimenzije, unutrašnjost ovih tašni, imala je složenu strukturu, koja je podrazumevala čitav niz različitih pregrada, među kojima su bile pregrade za sitan novac i ogledalo, dok se u tašnama za pozorišni dvogled, pored pregrade za sam dvogled, našlo mesta i za lepezu, pufnu za puder, karticu za beleške i olovku. U odevanju savremene žene tašna predstavlja važan modni detalj, a među najpoznatijim proizvođačima tašni danas se nalaze brendovi kao što su Hermes (Hermès), Šanel, (Chanel), Luj Viton (Louis Vuitton), Guči (Gucci) i Botega Veneta (Bottega Veneta). Neki od klasičnih modela tašni, poput Šanelove tašne 2.55 ili Hermesovih tašni Birkin (Birkin)i Keli (Kelly), ne izlaze iz mode već decenijama. Dok su kultni Hermesovih modeli nazvani po glumicama Džejn Birkin (Jane Birkin) i Grejs Keli (Grace Kelly), luksuzna Džodi (Jodie) tašna brenda Botega Veneta dobila je ime po glumici Džodi Foster (Jodie Foster). Prilikom izrade ove tašne koristi se tehnika tkanja kožnih traka nazvana intrećato (intrecciato), koja predstavlja prepoznatljiv uzorak brenda. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Tašna, Firenca, oko 1450, Muzej tekstila (Museo del tessuto), Prato; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED 2. Džepovi, 1796, Institut za kostim Metropoliten muzeja, Njujork; foto: Vikimedijina ostava / CC0 1.0 DEED 5. Tašna od srebra, oko 1890; Okružni muzej umetnosti Los Anđelesa (LACMA); foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 4. Modna ilustracija, časopis Journal des dames et des modes, 1912; foto: Vikimedijina ostava / CC0 1.0 DEED / Rijksmuseum 3. Modna ilustracija, časopis Journal des dames et des modes, 1913; foto: Vikimedijina ostava / CC0 1.0 DEED / Rijksmuseum [U1]what we talk when we talk about handbags – and perhaps especially when we talk about them historically or aesthetically – can obscure how intimate they are as objects [U2]an intimate extension of body [U3]a little house for mobile life [U4]a portable boudoir packed with lipsticks and hair clips
Modne ikone prošlosti: kraljica Marija
Još tokom svog odrastanja, kraljica Marija je, kao pripadnica evropske aristokratije, razvila odmeren i elegantan modni stil, koji je u našoj sredini dobronamerno tumačen kao izraz skromnosti. Tako je, početkom 1941. godine, u listu Nedeljne ilustracije,prepričana kraljičina poseta jednoj dobrotvornoj izložbi knjiga prilikom koje je ona, skromno očešljana i još skromnije odevena,ostavila bez reči luksuzno obučene dame iz najboljih beogradskih kuća. Ipak, dokumentacija vezana za nabavku kraljičine odeće, koja je sačuvana u Arhivu Jugoslavije u Beogradu, pokazuje da je ona, u skladu sa svojim statusom supruge vladara, kupovala odeću u vodećim pariskim kućama visoke mode kao što su Vort (Worth), Redfern (Redfern), Drekol (Drecoll), Patu (Patou), Marsijal & Arman (Martial & Armand)i Lelon (Lelong). Venčana haljina kraljice Marije bila je sašivena u modnom salonu Maison Nouvelle u Bukureštu, zajedno sa još nekoliko svečanih toaleta koje je donela prilikom svog dolaska u Beograd 1922. godine. I kraljičina majka, rumunska kraljica Marija, smatrana je ikonom stila, a kada je moda u pitanju, ne treba smetnuti s uma činjenicu da je Rumunija jedna od zemalja sa dugom i bogatom tradicijom odevanja, koje je zauzimalo važno mesto u javnoj reprezentaciji elitnih društvenih slojeva. Pošto je delila isto ime sa svojom majkom, jugoslovenska kraljica je bila poznata i pod nadimkom Minjon (Mignon). U periodu između dva svetska rata odeća od krzna bila je obavezan deo damskog garderobera. Kraljica Marija nabavljala je krzno u Parizu, a zna se da je 1927. kupila bundu od sibirske veverice u čuvenoj beogradskoj radnji Đure Janoševića, koja se nalazila u Knez Mihajlovoj ulici, na mestu današnje knjižare u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti. Tokom 1922. i 1923. godine poručila je u modnoj kući Redfern ceremonijalni ogrtač od somota sa hermelinom i 13 večernjih haljina od somota, lamea i čipke, u crnoj, sivoj, bež, zlatnoj, crvenoj, ružičastoj i zelenoj boji, kao i u boji jagode i fuksije. Iz ove modne kuće kraljici su 1926. godine stigle dve kutije sa toaletama, dok je tokom boravka u Parizu, 1928. godine, poručila kod Redferna 13 haljina u sivoj, beloj i bež boji, među kojima su modeli Ole, Artemia, Fantasque i Come Again, zatim sivi i beli džemper, mantil i astraganska bunda. Dva mantila, garnituru od astragana, krzno od lisice i jedno krzno, kraljica je nabavila kod Redferna 1930. godine. Zanimljiv je podatak da je za modnu kuću Redfern jedno vreme radila i talentovana beogradska krojačica Katarina Mladenović, aktivna 1920-ih godina i poznata po svojim modelima koji su bili ukrašeni različitim ornamentima. Ove ornamente Mladenović je izvodila originalnom tehnikom koju je sama osmislila i patentirala, slikanjem tkanine rastopljenim metalima i sintetičkim dragim kamenjem. Kuća Redfern nije bila prepoznatljiva samo po luksuznim kreacijama namenjenim pripadnicama visokog društva. Ova kuća značajna je u istoriji mode i kao pionir u proizvodnji odeće prilagođene potrebama savremene žene i aktivnostima na otvorenom poput šetnje, vožnje automobila, tenisa, biciklizma ili konjičkog sporta. Sama kraljica Marija bila je odličan vozač i veliki ljubitelj vožnje. Praktičnu odeću naručivala je, pre svega, u modnoj kući Patu. Tako je 1926. godine kraljica kupila kod Patua haljinu Caprice i beli filcani šešir, dok je iste godine u Beograd vozom Orijent ekspres iz ove modne kuće za nju dopremljen paket odeće. Predstavnica Patua, gospođica Rišar (Richard), dolazila je u Beograd 1927. godine kako bi primila nove porudžbine od kraljice Marije. Takođe, tri paketa sa sportskim kostimima za kraljicu stigla su 1925. godine iz Londona. U modnoj kući Vort, najstarijoj pariskoj kući visoke mode, kraljica Marija je 1934. godine kupila večernju haljinu od lamea, sa ogrtačem i krznom. Iste godine, posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, u ovoj modnoj kući je naručila i crninu – haljinu od krepžoržeta, popodnevni mantil, dva šešira, dva vela, rimsku haljinu i rimski ogrtač. Brojne sačuvane fotografije i slikani portreti do danas svedoče o eleganciji kraljice Marije, izuzetno omiljene i poštovane u narodu. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Venčana fotografija kralja Aleksandra i kraljice Marije, 1922; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Kongresna biblioteka 2. Rumunska kraljica Marija, majka jugoslovenske kraljice Marije, na krštenju prestolonaslednika Petra, 1923; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Gallica 3. Milena Pavlović – Barilli, Kraljica Marija, 1923; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED / Galerija Milene Pavlović – Barilli 4. Kraljica Marija na naslovnoj strani časopisa Žena i svet, Beograd, 1928; foto: Vikimedijina ostava / CC0 1.0 DEED / Digitalna Narodna biblioteka Srbije 5. Kraljica Marija, 1931; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Digitalna biblioteka Slovenije
Modne ikone prošlosti: kraljica Natalija
Srpska kraljica Natalija volela je modu. Iako su mnogi u Srbiji, uključujući kralja Milana, kritikovali njenu sklonost ka luksuzu, kraljica je smatrana modnom ikonom svoga vremena, koja je među ženskim svetom imala dosta pristalica i sledbenika. Posle njenog proterivanja iz Srbije 1891. godine, jedna haljina, koju je ostavila za sobom, čuvala se, navodno, kao svojevrsni kultni predmet u domu Beogradskog ženskog društva. Portret iz 1882. godine, koji je naslikao Vlaho Bukovac i koji je izložen u Narodnom muzeju Srbije, svakako je najpoznatija i najreprezentativnija vizuelna predstava kraljice Natalije. Кraljica je na portretu prikazana u raskošnoj turnir haljini, odevena u skladu sa evropskim modnim trendovima 1870-ih i 1880-ih godina. Proizašao iz krinolina, podupirača koji su donji deo haljine širili oko celog tela, turnir je bio podupirač koji se nosio pozadi i imao je funkciju da proširi samo zadnji deo suknje. Za haljine ovoga perioda bili su karakteristični ukrasni detalji poput traka, karnera, elastičnih tkanina i nabora, dok su kao materijal za izradu turnira korišćeni jastuci punjeni konjskom dlakom, čvrsto uštirkano platno i okviri od kosti, bambusa i ratana. Sam Vlaho Bukovac seća se u svojim memoarima razgovora sa kraljicom Natalijom u vezi njene namere da bude predstavljena u turnir haljini. Tom prilikom ona mu je rekla da ne voli svečani ornat (nacionalni kostim) jer to pretpostavlja suviše mnogo nakita i kojekakvog adiđara. Pretpostavljajući modnu odeću nacionalnom kostimu, kraljica je, naglašavajući svoju modnu pojavnost, neposredno učestvovala u konstituisanju nove javne predstave supruge vladara, znatno izmenjene u odnosu na dotadašnje. Naime, na zvaničnim predstavama njenih prethodnica, kneginja Ljubice, Perside i Julije, jedno od centralnih mesta činila je odeća sa nacionalnim obeležjem. Naravno, kao supruga vladara, kraljica Natalija je takođe koristila nacionalni kostim kao sredstvo za konstituisanje svog nacionalnog lika. Do danas su sačuvani kraljičini portreti u nacionalnom kostimu, među kojima je i akvarel Karla Gebela (Carl Goebel) iz 1881. godine, izložen u Konaku kneginje Ljubice i nastao u vreme dok je još bila kneginja. Na sličan način kao kneginja Julija na svom zvaničnom portretu iz oko 1865. godine, kneginja Natalija ovde kombinuje elemente nacionalnog kostima, kao što su žaket – libade i kapa – tepeluk, sa modernom, evropskom odećom – turnir haljinom. Važan deo nacionalnog kostima na javnim predstavama supruga srpskih vladara, pre svega u slučaju kneginje Perside i kraljice Natalije, bio je raskošan nakit, pri čemu se posebno izdvajao nakit za glavu u vidu velikih broševa – grana. Još jedan portret kraljice Natalije, rad Uroša Predića iz 1890. godine, privukao je pažnju javnosti kada se 2008. godine pojavio na aukciji londonske kuće Bonams (Bonhams). Na ovom portretu, slikanom u kraljičinom privatnom salonu – budoaru, pored luksuzne, modne odeće, važnu ulogu u konstruisanju slike imali su pažljivo birani elementi enterijera kao što su orijentalni tepisi i pirotski ćilimi, knjige, domaća i strana štampa, fotografija prestolonaslednika Aleksandra, ikona Bogorodice, palma i samovar. Moguće je da je reč o portretu za koji je kraljica Natalija 1904. godine iz Bijarica napisala da treba da se pošalje piscu Pjeru Lotiju (Pierre Loti) u Carigrad. U Bijaricu (Biarritz), u vili Sašino (Sacchino), kraljica Natalija je živela pošto je 1891. godine, posle razvoda od kralja Milana, napustila Srbiju. Na ovom imanju organizovala je posela i okupljala ugledne ličnosti iz političkog, društvenog i umetničkog sveta. Geologu i političaru Jovanu Žujoviću pisala je 1897. i 1898. godine da se nalazi u žiži mondenskih događanja i da živi mondenski život. U isto vreme, 1897. godine, britanski modni magazin The Queen, koji je redovno donosio novosti o ženama iz visokog društva, objavljuje vest da je kraljica Nathalie of Servia u pariskom ogranku modne kuće Redfern kupila brojna chef d’oeuvres. U ovoj renomiranoj modnoj kući odeću je kasnije nabavljala i jugoslovenska kraljica Marija. Zanimljivo je da je upravo u pariskom ogranku modne kuće Redfern nastao i jedini predmet visoke mode koji se danas čuva u zbirkama srpskih muzeja. Reč je o večernjoj haljini koju je 1909. godine, na svojoj veridbenoj zabavi u Parizu, nosila Elena Ristić, unuka političara i istoričara Jovana Ristića. Ova haljina, publikovana iste godine u prestižnom francuskom modnom magaizinu Les Modes, i to dva puta, u julskom i novembarskom izdanju, nalazi se danas u zbirci Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Vlaho Bukovac, Kraljica Natalija, 1882; Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED / Narodni muzej Srbije 2. Kneginja Natalija; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED / Muzej rudničko-takovskog kraja 3. Kneginja Julija, oko 1865, Narodni muzej Srbije; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 4. Uroš Predić, Kraljica Natalija, 1890; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 5. Večernja haljina, modna kuća Redfern, časopis Les Modes, Pariz, jul 1909; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo / Gallica Digital Library
Istorija mode i ulični stil
U Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu održana je 1994. godine izložba pod nazivom Streetstyle: From Sidewalk to Catwalk, 1940 to Tomorrow (Ulični stil: od trotoara do modne piste, od 1940 do sutra), čiji je kustos bila Ejmi de la Hej (Amy de la Haye). Na izložbi je prikazano skoro 300 predmeta koji su predstavljali britansku i američku sup i kontrakulturu, sa idejom da se pokaže kako su one postale uticajan fenomen u Britaniji. Izložba je ponudila nove interpretacije dinamike odevanja, smeštajući u kulturni kontekst odeću bajkera, surfera, rokabilija, hipstera, rokera, pankera, gotičara i dr. Izložene kožne jakne, džins, kaftane, bejzbol kape, kaubojske čizme i psihodelične košulje pratili su muzika, fotografija, video i modni detalji, čime je omogućena vidljivost kompleksnih faktora koji su uticali na razvoj uličnog stila. Streetstyle je bila prva modna izložba čija je polazna tačka bila ideja da se prikaže raznovrsnost supkultura u okviru kojih su mladi stvarali prepoznatljive identitete, koristeći odeću i muziku koju su sami izabrali. Kreatori ulične mode kao što su Džimi Džambl (Jimmy Jumble), Sara Reti (Sarah Ratty), Oz (Oz), Кler Trenter (Clare Tranter) i Кrejg Morison (Craig Morrison), bili su po prvi put su predstavljeni pored poznatih imena visoke mode: Кarla Lagerfelda (Кarl Lagerfeld), Done Кaran (Donna Кaran), Iva Sen Lorana (Yves Saint Laurent), Vivijen Vestvud (Vivienne Westwood), Кelvina Кlajna (Calvin Кlein) i Đanija Versaćija (Gianni Versace), koji su takođe smatrali uličnu modu snažnim izvorom inspiracije. Zbog inovativnog pristupa i velike posećenosti, izložba se očekivano našla na meti kritike, od upitanosti kakva se to odeća našla u jednom od najsvetijih hramova britanskog umetničkog establišmenta[DM1] , do zamerki da je suviše akademska i da ne uspeva da poveže odeću sa drugim aspektima supkultura (muzika, politika) ili da ne prati brzu dinamiku uličnih stilova koji konstantno nastaju i razvijaju se. Danas, skoro trideset godina kasnije, veza uličnog stila i mejnstrim mode jasna je i prepoznatljiva svim ljubiteljima odeće. Stoga ne iznenađuje što je ova tema dobila važno mesto na jednoj od zapaženih modnih izložbi u 2023. godini, Beyond the Little Black Dress (Iza male crne haljine). Izložba, čiji je kustos Džordžina Ripli (Georgina Ripley), održana je u Nacionalnom muzeju Škotske u Edinburgu (National Museums Scotland). Prateći sliku[DM2] male crne haljine kroz više od 60 odevnih predmeta, od Koko Šanel (Coco Chanel) i 1920-ih do danas, izložba je dekonstruisala ovaj obavezan deo ženske garderobe, posmatrajući ga, između ostalog, kao prazno platno na kome su tokom jednog veka projektovani različiti identiteti i kulturna značenja. Segment izložbe Beyond the Little Black Dress pod nazivom Subcultural Black (Supkulturna crna) bio je posvećen simbolici crne boje u odeći različitih supkulturnih pokreta 20. veka i njihovom uticaju na mejnstrim modu. U okviru ovog segmenta, našli su se modeli britanskih dizajnera Zandre Rouds (Zandra Rhodes) i Gereta Pjua (Gareth Pugh), inspirisani pankom, kao i oni britanske dizajnerke Tereze Koburn (Theresa Coburn) i belgijskog dizajnera Olivijea Tejskensa (Olivier Theyskens), inspirisani gotičkom supkulturom. Izvor inspiracije za mejnstrim modu bila je i supkultura ulične odeće, koja ima svoje korene u hip-hop sceni 1970-ih godina i u afro-karipskim, latino i afroameričkim delovima Njujorka, poput Bronksa. Jedan od brendova koji su poznati po luksuznoj odeći ispirisanoj uličnim stilom je italijanski brend Off-White, koji je 2013. godine u Milanu osnovao američki modni dizajner Virdžil Abloh (Virgil Abloh). Na izložbi Beyond the Little Black Dress ovaj brend bio je zastupljen crnom haljinom iz predjesenske kolekcije za 2018. godinu. Na kratkoj Off-White haljini od viskoze i poliestera ispisan je pod znacima navoda tekst Little black dress (Mala crna haljina). Citirane reference na popularnu kulturu i istoriju mode prestavljaju prepoznatljivu crta brenda i Ablohovog dizajna. Prezentujući reči Little black dress kao citat, Abloh istovremeno preispituje njihovu validnost[U3] , satirizujući kulturnu valutu [U4] male crne haljine. Izvori inspriacije imaju važnu ulogu u savremenom modnom sistemu, koji podrazumeva niz interakcija između različitih faktora – modnih kuća, proizvođača tkanina i odeće, distributera i kupaca. U tom smislu, reference na ulični stil i popularnu kulturu omogućavaju modnom dizajneru da uspešno posreduje između ovih faktora, stvarajući dinamiku mode i trendove u duhu vremena. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1–3. Izložba Beyond the Little Black Dress, Nacionalni muzej Škotske, Edinburg, 25. septembar 2023; foto: D. Maskareli 4. Virdžil Abloh, Pariska nedelja mode, jesen / zima 2019; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED / Myles Kalus Anak Jihem 5. Patike Air Force 1, Nike i Off-White, 2017; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 DEED / Puppyc
Priča o kašmiru
Kada kažemo kašmir, među prvim asocijacijama svakako se nalaze elegancija i luksuz. Ovo fino životinjsko vlakno dobija se od kratke, mekane dlake planinskih koza i poznato je kao jedno od najskupljih vlakana na svetu. U planinskim predelima Azije, pre svega u Mongoliji, Kini, Indiji, Nepalu i Butanu, žive različite vrste kašmirskih koza, koje su svoje ime dobile po po oblasti Kašmir na severozapadu Indije. Za oblast Kašmir vezana je i proizvodnja kašmirskih šalova koji su zauzimali važno mesto u evropskoj modi 19. veka. Pravljeni su od vune jedne vrste kašmirske koze, koja je poznata pod imenom pašmina. Kašmir je veoma tražen u svetu mode. Tople, udobne i lagane tkanine od kašmira izuzetno su prijatne za nošenje, imaju odličan pad i mekanu teksturu. Zbog svoje finoće kašmir zahteva pažljivo održavanje. Istovremeno, u pitanju je veoma ograničen resurs: jedna kašmirska koza može da proizvede oko 200 grama vlakna godišnje, što znači da je za izradu jednog džempera potrebno vlakno nekoliko ovaca. Istorija proizvodnje kašmira traje vekovima, a danas su njegovi vodeći proizvođači Kina i Mongolija. Moderna odeća od kašmira privlači pažnju svojim jednostavnim, klasičnim linijama i visokim standardima izrade. Od kašmira se najčešće prave elegantni kaputi i odela, kao i kvalitetna trikotaža. Od sredine 20. veka, jedan od najpopularnijih modnih predmeta od kašmira postaju džemperi. Mekani, udobni i topli, dostupni su u različitim bojama i stilovima, tako da se mogu nositi u različitim prilikama. Važno je imati u vidu da je kvalitet pravog kašmira praćen i odgovarajućom cenom. Brojni kašmirski šalovi, ogrtači, kaputi, džemperi i drugi odevni predmeti čuvaju se u muzejskim zbirkama širom sveta, svedočeći o luksuzu, stilu, eleganciji i modnim trendovima koji su se menjali, ali i trajali kroz vreme. U zbirci Okružnog muzeja umetnosti Los Anđelesa (LACMA) sačuvan je zanimljiv predmet od kašmira: haljinica za dečake ukrašena svilenim vezom i kićankama, napravljena u Kašmiru za zapadno tržište oko 1855. godine. Tokom celog 19, pa i početkom 20. veka, haljinice od različitih materijala su bile uobičajena odeća za sasvim male dečake, do četiri godine starosti, a možemo ih videti i na porodičnim fotografijama srpskog građanstva s kraja 19. i početka 20. veka. Odeća od kašmira bila je prepoznatljiv deo garderobe britanske kraljice Elizabete II. Kaputi i kardigani od kašmira zauzimali su posebno mesto među kraljičinom odećom, a zna se da je volela da nosi kašmirske džempere poznatog škotskog brenda Pringle, koji od 1956. godine ima titulu dvorskog liferanta (Royal Warrant). Kraljičinom nagradom za preduzetništvo (Queen’s Award) nagrađen je 1967. godine još jedan poznati proizvođač odeće od kašmira, Ballantyne. Džempere brenda Pringle obožavala da nosi i princeza Grejs od Monaka. Džempere „kralja kašmira“, Brunela Kućinelija (Brunello Cucinelli), rado nose Vilijam, princ od Velsa i glumac Danijel Krejg (Daniel Craig). Princ Vilijam pozirao je u Kućinelijevom džemperu na jednoj od svojih zvaničnih veridbenih fotografija, dok je Krejg nosio Kućinelijevu odeću čak i u ulozi britanskog tajnog agenta Džemsa Bonda, u filmovima Spektra (Spectre) i Nije vreme za umiranje (No Time to Die). Među poznatim proizvođačima luksuzne i kvalitetne odeće od kašmira nalaze se brendovi kao što su Bramani Cashmere, Loro Piana i Malo. Nošenje odeće od kašmira znak je visokog ukusa i stila. Bez obzira na to da li smo se obukli za izlazak, poslovni sastanak ili je pred nama neka od dnevnih obaveza, kašmir daje dodir elegancije svakoj odevnoj kombinaciji, čineći da se osećamo samouvereno, udobno i šik. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Kašmirske koze; foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 / Ishana Verma 2. Kaput od kašmira, modna ilustracija, 1830-te, zbirka G. & C. Franke; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 3. Haljinica za dečake, Kašmir, oko 1855, Okružni muzej umetnosti Los Anđelesa (LACMA); foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 4. Kraljica Elizabeta II sa porodicom, Ilustrovana politika, Beograd, 17. oktobar 1972; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 5. Kraljica Elizabeta II, kraljica majka i princeza Beatris, Balmoral, 1988, Nacionalni arhiv Novog Zelanda; foto: Vikimedijina ostava / CC BY 2.0
Kašmirski šalovi: luksuz i status
Još od druge polovine 17. veka Levant je bio glavni put kojim su su štampane pamučne tkanine iz Indije stizale u Evropu. U gradovima kao što su Venecija, Đenova, Livorno i Marselj počela je da se razvija i lokalna proizvodnja koja je podražavala uvozne indijske tkanine. Složeni dezeni i blistave boje činili su ove tkanine privlačnim kako evropskim tako i osmanskim kupcima, utirući put modi kašmirskih šalova. Kašmirski šalovi potiču iz oblasti Kašmir na severozapadu Indije. Pravljeni su ručno, od fine kašmirske vune – pašmine, i često ukrašavani prepoznatljivim buta motivom u obliku suze sa savijenim vrhom. Njihov uvoz u modernu Evropu otpočeo je krajem 18, da bi početkom 19. veka postali luksuzan statusni simbol i modni predmet. Tako su šalovi po uzoru na kašmirske počeli da se proizvode u Francuskoj i Engleskoj. Najkvalitetniji evropski šalovi pravljeni su u Lionu, dok je Pejsli u Škotskoj postao poznat po jeftinijim imitacijama. Kašmirski šalovi, pre svega oni velikih dimenzija, imali su i svoju praktičnu namenu: nošeni su kao komotan ogrtač preko predimenzioniranih haljina sredine 19. veka, krinolina. Od 1870-ih godina, sa smanjenjem dimenzija haljine, kašmirski šalovi polako izlaze iz mode i često bivaju prenamenjeni – korišćeni kao materijal za izradu ogrtača, žaketa, haljina i drugih odevnih predmeta. Istorija mode bila je dugo vremena usredsređena na zapadnu Evropu, percipirajući modu kašmirskih šalova isključivo u ovom delu sveta. Ipak, ovi šalovi, zajedno sa drugim luksuznim tkaninama, stizali su trgovačkim putevima do Istanbula, Aleksandrije, Rusije i Balkana, zauzimajući svoje mesto u različitim modnim sistemima. Imućni hrišćani u Osmanskom carstvu nosili su oko glave skupocene šalove prugastih i cvetnih dezena – čalme (çalma). Dva portreta koja je naslikao slikar Pavel Đurković, portret vlaškog boljara Konstantina Kantakuzina (Constantin Cantacuzino) iz oko 1820. i portret srpskog kneza Miloša Obrenovića iz 1824. godine, poznati su primeri korišćenja čalme u cilju vizuelne reprezentacije. Ova oglavlja, koja su podsećala na turbane, prkosila su strogim osmanskim zakonima o obaveznosti razlikovanja u odevanju muslimana i nemuslimana tako da su Turci nerado gledali na to što hrišćani nose čalme. Beogradski Turčin Rašid-bej beleži da je prilikom čitanja nekog fermana beogradski paša naredio da se donese bošča šalova te da je potom jedan od najboljih kašmirskih šalova privezan knezu Milošu oko glave, dok ostalim srpskim prvacima dadoše svakome po jedan. Događaj je izazvao nezadovoljstvo prisutnih Turaka, koji videvši šta se učini, napustiše divan i vratiše se svojim kućama. U Srbiji, u vreme pre donošenja Hatišerifa 1830. godine i sticanja autonomije, šal oko glave smatran je vrhuncem muške elegancije. Jedan od razloga za to svakako je bila činjenica da je nošenje šalova označavalo izvestan stepen slobode. Narodni deputat Sava Ljotić pisao je 1819. godine iz Istanbula da se tamo narodu u Srbiji zamera što nosi oružje i šalove, na šta mu je knez Miloš odgovorio da narod oružjem nikakvo zlo ne čini, već ga nosi da se od zločinaca i nemirnih ljudi brani, dok šalove noseći dičimo se i pokazujemo slobodu celomu svetu nam od sultana darovanu. U tadašnjim srpskim dokumentima luksuzni šalovi najčešće su označavani terminom lahor-šal, koji upućuje na još jedan važan centar proizvodnje šalova, pakistanski grad Lahor. Kao deo svadbenog poklona za sinovice Jelku i Simku, ćerke Jevrema Obrenovića, knez Miloš je 1833. godine iz Istanbula naručio najmanje šest lahor-šalova.Zabeleženo je i da je 1824. godine, prilikom udaje ćerke Petrije, namenio dva lahor-šala kao poklon dvema mladoženjinim sestrama. Imajući u vidu vrednost ovih šalova, pragmatični knez je naložio da se tom prilikom kneginja Ljubica odrekne svoga šala ali ako joj je to žao da nađe kakav drugi, dok se drugoj može dati šal Đorđa Popovića Ćeleša. Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Vilijam Simpson (William Simpson), Proizvođači šalova u Kašmiru, 1867, hromolitografija; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 2. Moda kašmirskih šalova u Parizu, modna ilustracija, Journal des dames et des modes, Pariz, 26. mart 1809; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 3. Detalj kašmirskog šala, oko 1810, Okružni muzej umetnosti Los Anđelesa (LACMA); foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 4. Pavel Đurković, Vlaški boljar Konstantin Kantakuzin, oko 1820; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo 5. Pavel Đurković, Knez Miloš sa „turbanom“, 1824, Narodni muzej Srbije; foto: Vikimedijina ostava / javno vlasništvo
Magija vune
Vuna, vlakno koje se dobija od runa ovce, ima brojne karakteristike kojima se izdvaja u odnosu druga prirodna vlakna. Vuna je elastična, jaka i vodoodbojna, što znači da može da upije čak 30% svoje težine ne stvarajući osećaj vlažnosti. Odličan je izolator toplote, zbog čega je odeća od tankih vunenih tkanina pogodna čak i za nošenje tokom leta. Takođe, vuna je u značajnoj meri vatrootporna tako da korišćenje vunenih tkanina u domaćinstvu znatno smanjuje rizike od požara. Istorija korišćenja vune u izradi odeće duga je hiljadama godina. Pored odeće, od vune su vekovima izrađivani i drugi vredni umetnički predmeti poput ćilima, tepiha i tapiserija. Kasnoantičke koptske tkanine, koje su od 4. do 8. veka tkane u Egiptu od vune i lana, najčešće su imale funkciju aplikacija na odeći. Ukrašavane su različitim biljnim i geometrijskim ornamentima, a ponekad i figuralnim kompozicijama. Koptske tkanine danas se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama širom sveta, uključujući i kolekciju Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. U prošlosti, kao i danas, izrada elegantnog muškog odela podrazumevala je upotrebu kvalitetnih i modernih vunenih tkanina – štofova. U oglasu objavljenom u Srpskim novinama 1879. godine, beogradski krojač Dimitrije M. Ilić kaže da ne treba kupovati robu koja će za mesec i dva da izbeli, da se olinja, proseni i podere. On pri tome nudi različite sorte muških kaputa, pantalona i odela npr. kaput za čoveka sirotnog stanja 25 din., kaput kog može svaka osoba nositi 34 din., kaput od mode štofa 36 din… Raspon cena izrade muškog odela kod Ilića kretao se, u zavisnosti od odabranog štofa, od 36 do 84 dinara. Dok su beogradski muški krojači u oglasima isticali da je u njihovim radnjama dostupan bogat izbor uvoznih štofova, najčešće iz Engleske, Francuske i Brna, jedan broj metražnih trgovina u Beogradu bavio se u 19. i prvoj polovini 20. veka isključivo prodajom ovih tkanina. Među njima su trgovine Nikole S. Šopovića, osnovana 1823, i Anastasa Pavlovića, osnovana devedesetih godina 19. veka. Vuna zauzima važno mesto kako u istoriji mode tako i u savremenoj modnoj industriji. Kada je reč o kvalitetu vune, među više od 1.000 rasa ovaca koje danas postoje, izdvaja se merino ovca. Ova rasa, od koje se dobija fina i mekana vuna, kultivisana je u poznom srednjem veku u Španiji, zemlji koja je dugo vremena držala monopol na proizvodnju vune. Merino ovcu su posedovali samo najbogatiji, a njen izvoz je, pod pretnjom smrtne kazne, bio strogo zabranjen. U 18. veku, stada merino ovaca počinju da stižu u druge evropske zemlje. Francuski kralj Luj XVI otkupio je 1786. godine od svog rođaka, španskog kralja Karla III, stado merino ovaca koje je počeo da uzjaga u Rambujeu. Tako je uzgoj merino ovce otpočeo i u drugim delovima Evrope, da bi se proširio sve do Australije i na Novog Zelanda, zemalja koje se danas ubrajaju među najveće svetske proizvođače vune. Savremeni modni brendovi, prepoznatljivi po izradi luksuzne odeće od vunenih tkanina, posvećuju veliku pažnju proizvodnji kvalitetne vune. Tako kompanija Ermenegildo Zegna dodeljuje različite nagrade proizvođačima merino vune, od kojih je najstarija, Ermenegildo Zegna Perpetual Trophy, ustanovljena još 1963. godine. Od 2014. godine, ova kompanija je vlasnik i sopstvene farme merino ovaca Achill u Australiji. Kompanija Loro Piana ustanovila je 1997. godine nagradu za proizvođače merino vune The Record Bale. Ova kompanija poznata je i po svojim proizvodima od vune vikunje (vicuña). Ovo izuzetno tanko i fino vlakno, jedno od najređih i najskupljih na svetu, dobija se od dlake vikunje, životinje iz porodice kamelida koja živi u planinskim područjima Anda u Južnoj Americi. Iako je u doba Inka nošenje odeće od vune vikunje bilo dozvoljeno samo osobama najvišeg ranga, od vremena španskog osvajanja vikunja je postala čest plen lovaca, što je dovelo do toga da do sredine 20. veka bude gotovo potpuno istrebljena. Kompanija Loro Piana dugi niz godina pruža podršku Vladi Perua u zaštiti vikunje i jedna je od retkih koje imaju dozvolu da u Peruu nabavljaju vunu vikunje, poštujući sve standarde očuvanja ove ugrožene vrste. Vikunja je i nacionalni simbol Perua, a njena predstava nalazi se na peruanskom državnom grbu, Draginja Maskareli muzejska savetnica – istoričarka umetnosti i mode Slike: 1. Grčka vaza – lekit sa predstavom žene koja izvlači vunu iz kalatosa – posude za čuvanje vune, Tangara, 480–470 pre n. e., foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 2.5 / Μαρσύας / Nacionalni arheološki muzej Atine 2. Koptska tkanina, Egipat, 10–11. vek, foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 3.0 / Tropenmuseum / National Museum of World Cultures 3. Oglas muškog krojača Dimitrija M. Ilića, Srpske novine, 7. mart 1879. 4. Runo merino ovce, Australija, 2008, foto: Vikimedijina ostava / CC BY 3.0 / Cgoodwin 5. Stado vikunja, Peru, 2017, foto: Vikimedijina ostava / CC BY-SA 4.0 / Marshallhenrie
